OIE projekti u Srbiji blokirani do 2029, šta to znači za firme i cene struje

Vest da su projekti obnovljivih izvora energije u Srbiji blokirani ili ozbiljno ugroženi nije samo tema za energetske kompanije i velike investitore. Za mala preduzeća, paušalce i vlasnike firmi to je signal da se u narednim godinama može menjati okvir u kojem planiraju troškove struje, ulaganja i dugoročne ugovore. Kada se uspori razvoj novih vetroelektrana i solarnih elektrana, posledice se ne vide odmah u knjigama, ali se vrlo brzo osećaju kroz tržište energije, cenu inputa i stabilnost poslovanja.

Predsedavajući Upravnog odbora Udruženja OIE Srbija Miloš Colić poručio je da su projekti obnovljive energije zapeli zbog čekanja na odluke i izmene regulative, dok su investitori prethodno već položili ozbiljne bankarske garancije. Suština njegovog upozorenja je da deo tih garancija sada može biti doveden u rizik ne zato što projekti nisu bili pripremljeni, već zato što administrativni postupci kasne. Za poslovnu publiku to je važan detalj: i kada postoji kapital, tehnologija i interesovanje tržišta, sporost sistema može da zakoči ceo investicioni ciklus.

Colić je posebno naglasio da je razvoj novih projekata vetra i sunca praktično zaustavljen do 2029. godine. To je važna informacija za sve koji u Srbiji rade sa energijom, građevinom, industrijskom opremom, metalnom proizvodnjom, logistikom i trgovinom. Ako se ne grade novi kapaciteti, tržište ostaje pod većim pritiskom postojećih izvora i uvoza, a to dugoročno znači manje prostora za povoljniju cenu energije. Za firmu koja računa svaku maržu, to može da bude razlika između plana koji je održiv i plana koji mora da se prepravi sredinom godine.

Šta je ovde najvažnije za preduzetnike? Ne treba gledati samo na to da li se gradi još jedna solarna elektrana ili vetropark. Važnije je pitanje da li će Srbija imati dovoljno novih domaćih izvora energije da stabilizuje tržište i smanji pritisak na troškove. Ako razvoj stane na nekoliko godina, efekti se kasnije vraćaju kroz sporiji ulazak novih megavata u sistem, a to obično znači slabiju konkurenciju, manje izbora i veći prostor za cenovne oscilacije. U praksi, to direktno pogađa firme koje troše mnogo struje, ali i one koje trošak energije ugrađuju u cenu svojih proizvoda i usluga.

Sa druge strane, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović ocenila je da je odlaganje novih projekata potrebno zbog toga što su mrežni kapaciteti već preopterećeni. Prema njenim rečima, na prenosnoj mreži nalazi se oko 12 GW projekata, odnosno 15 GW kada se računa i distributivni sistem, što je znatno više nego što mreža može da primi. Zato država, kako je poručila, želi da kroz pomeranje rokova do 2029. godine razdvoji zrele projekte od onih koji još nisu spremni i da prostor ostane za realne investicije. Za preduzetnike je to važan signal da se energetska tranzicija u Srbiji ne zaustavlja, ali ulazi u fazu selekcije i čekanja.

Ovakvo objašnjenje ima praktičan smisao i za mala preduzeća koja razmišljaju o sopstvenim solarnim sistemima, proizvodnim halama, hladnjačama ili objektima sa velikom potrošnjom. Ako država usporava priključenja i sređuje mrežu, to može da znači sporije priključenje novih kupaca-proizvođača i duže čekanje na realizaciju projekata. Zato firme koje planiraju investicije u energetsku efikasnost ili sopstvenu proizvodnju struje treba da računaju ne samo na cenu opreme, već i na regulatorni tempo, uslove priključenja i rokove koje propisuju nadležni operatori i Ministarstvo rudarstva i energetike.

Koliko je tržište važno, pokazuje i podatak ministarke da je u prethodne četiri godine kapacitet iz obnovljivih izvora u Srbiji porastao sa oko 400 MW na više od 1,3 GW, uz očekivanje da do kraja godine dostigne 1,5 GW. Kroz dva kruga aukcija podržano je 17 solarnih i vetroelektrana ukupne snage 1,2 GW, uz investicionu vrednost od 1,5 milijardi evra. To govori da tržište nije mrtvo, već da država pokušava da ga vodi kroz kontrolisaniji model. Za domaće firme to znači da će i dalje postojati prostor za poslove u projektovanju, izgradnji, održavanju i nabavci opreme, ali verovatno uz strožiju selekciju i više administrativnih provera.

U isto vreme, EBRD je upozorila da Srbija ne bi trebalo da izgubi zamah baš u trenutku kada su troškovi novih obnovljivih izvora pali i kada se na globalnom nivou ubrzava investiranje u zelenu energiju. Direktor za Jugoistočnu Evropu te banke Gžegož Zelinski naveo je da su vetar i sunce u Srbiji prošle godine učestvovali sa samo pet odsto u proizvodnji električne energije. To je mali udeo, ali za poslovni sektor predstavlja podatak koji govori da prostor za rast još postoji. Ako se novi kapaciteti ne budu razvijali, Srbija ostaje sa slabijim osloncem na domaću, čistiju energiju i većom zavisnošću od postojećeg sistema.

Za preduzetnike je ovde važan i širi tržišni ugao. Niža i stabilnija cena energije ne pomaže samo velikim fabrikama. Ona utiče i na pekare, štamparije, hladnjače, salone, IT firme sa sopstvenim serverima, preradu hrane, ugostiteljstvo i male proizvodne pogone. Kada je energija skuplja ili nepredvidiva, firma teže planira cene, teže dogovara dugoročne ugovore i često mora da ostavlja veći prostor za troškovne rizike. Zato je svaka informacija o tempu razvoja obnovljivih izvora u Srbiji ujedno i informacija o budućim uslovima poslovanja.

Iz Masdara je poručeno da je Srbija važna tačka za buduće investicije u regionu i da je potrebna jasna, dosledna politika, jača mreža i partnerstvo javnog i privatnog sektora. Ta poruka je posebno važna za domaće izvođače i podizvođače koji žive od velikih investicionih ciklusa. Kada projekti stanu, ne zaustavlja se samo investitor. Koče se i građevinske firme, projektni biroi, elektromašinski izvođači, logistika, dobavljači opreme i lokalni servisi. Zato ovaj signal sa energetskog tržišta ima i vrlo prizeman poslovni efekat: može smanjiti broj novih poslova u lancu nabavke i usluga.

Preduzetnicima koji posluju u granama sa većom potrošnjom energije savet je da sada prate dve stvari. Prvo, da ostanu u toku sa izmenama Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, jer bi nova pravila mogla da utiču na dostupnost projekata i priključenja. Drugo, da u svojim finansijskim planovima ne računaju olako na brzo poboljšanje uslova na tržištu električne energije. Ako se novi kapaciteti budu odlagali, pritisak na cenu i troškove može trajati duže nego što se trenutno čini.

Za manje firme je možda najvažnija poruka da energetska politika nije tema samo za državu i velike investitore. Ona se direktno preliva u račun za struju, u cenu proizvoda, u konkurentnost na domaćem tržištu i u sposobnost da se planira sledeća sezona. Zato je ovo vest koju treba pratiti ne kao daleku infrastrukturalnu priču, već kao signal o tome kako će izgledati troškovni okvir poslovanja u Srbiji narednih godina.

Za dodatni kontekst o tržištu energije i investicijama u Srbiji, pogledajte i analizu o solarnim panelima, kao i tekstove o troškovima finansiranja i otpornosti banaka. Sve to zajedno daje bolju sliku o tome kako se formiraju uslovi za poslovanje u Srbiji.