Izvoz u EU za srpske firme sve skuplji: nova pravila, standardi i CBAM guraju troškove naviše

Evropska unija je najvažnije tržište za srpske izvoznike. Na nju odlazi oko 60% ukupnog izvoza Srbije, pa svaka promena pravila na njenoj granici direktno utiče na račune domaćih firmi. Prema analizi poslovnog magazina B&F, pristup tržištu EU poslednjih godina ne postaje jeftiniji, već skuplji, a najviše to osećaju mala i srednja preduzeća koja nemaju ni ljude ni novac za složene izvozne procedure.

Šta se zapravo menja na granici sa EU

Unija postepeno pooštrava uslove za robu koja ulazi na njeno tržište. Zahtevniji su tehnički i sanitarni standardi, uvedene su strože carine na uvoz čelika i porez na ugljenik, a od izvoznika se traže podaci o poreklu sirovina, uslovima rada i izveštaji o održivosti. Novi sistem ulaska i izlaska iz Šengena (EES) dodatno komplikuje ionako duga čekanja na granicama i prevoz robe.

Briselski institut Bruegel upozorava da bez direktne finansijske i tehničke pomoći mala i srednja preduzeća, ne samo u Srbiji već na celom Zapadnom Balkanu, mogu biti trajno istisnuta iz evropskih lanaca snabdevanja. Prema istraživanju Nemačke privredne komore, nove barijere sve više opterećuju i nemačke investitore koji posluju u regionu, što govori da problem ne pogađa samo domaće firme.

Šta je liberalizacija donela Srbiji

Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je u poslednjih 16 godina robna razmena Srbije sa EU porasla sa oko 10 na preko 36 milijardi evra. Vrednost srpskog izvoza u EU skočila je sa oko 4,5 na više od 18 milijardi evra. Srbija je carine na uvoz iz EU potpuno ukinula tek 2014, dok je Unija svoje carine za srpski izvoz ukinula još 2000. Domaća privreda je dakle imala 14 godina da se pripremi.

Profesor Milojko Arsić sa Ekonomskog fakulteta ocenjuje da je neto efekat liberalizacije pozitivan. Kao najvažnije koristi navodi priliv stranih investicija, rast zaposlenosti i produktivnosti, jer su investitori iz EU mogli bez carina da izvoze iz Srbije na svoje tržište. Ivan Nikolić iz Ekonomskog instituta smatra da za malu zemlju otvorenost i uključenost u evropske tokove nemaju alternativu.

Poljoprivreda kao najveći gubitnik

Nisu svi sektori prošli podjednako. Agroekonomista Milan Prostran tvrdi da je Srbija u proces ušla prebrzo, vođena obećanjima o skorom članstvu i pristupu evropskom budžetu. Poljoprivreda je bila najslabija karika: biljna proizvodnja ima praktično jedan obrt kapitala godišnje, zavisi od vremenskih prilika, a bez razvijenog navodnjavanja rizik je još veći.

Razlika u podršci države je velika. Prema Prostranovim navodima, EU čak 39% svog zajedničkog budžeta usmerava na agrar, dok je srpski agrarni budžet godinama bio ispod 5%, a tek nedavno je povećan na oko 7,3%. Posledice su najvidljivije u stočarstvu: Srbija, koja je do devedesetih beležila suficit, danas iz EU uvozi meso vredno preko 150 miliona dolara godišnje. Prostran napominuje da su tome doprineli i domaći propusti, jer je reproduktivna baza u stočarstvu praktično ugašena.

Skrivena zaštita tržišta: standardi koji koštaju

Čak i kada domaći proizvođač uspe da ponudi dobru cenu, nailazi na ono što Prostran naziva perfidnom vancarinskom zaštitom. Standardi poput HACCP, EuroGAP i GlobalGAP skupo koštaju, naročito kada sertifikaciju moraju da obave i potvrde strane kompanije. Bruegel procenjuje da je trošak usklađivanja sa tehničkim, sanitarnim i fitosanitarnim zahtevima EU od 2017. do 2022. imao efekat kao dodatna carina od oko 3% na vrednost uvoza.

Arsić podseća da to nije srpski specifikum. Barijere rastu između zemalja van istog ekonomskog bloka, a EU ih podiže i prema SAD i Kini, dok unutar jedinstvenog tržišta praktično ne postoje. Po njegovoj oceni izvoz Srbije u EU i dalje raste, a deficit se smanjuje, ali će cenu pristupa sve više određivati pravila koja se donose izvan Srbije.

Povlastice koje se ne koriste do kraja

Istraživanje Predraga Bjelića i Radovana Kastratovića sa Ekonomskog fakulteta pokazuje da iskorišćenost trgovinskih preferencijala u izvozu Srbije opada, naročito kako raste obim trgovine. Ukupni pokazatelj za EU i dalje je visokih 80%, ali se među industrijama dosta razlikuje.

Privrednici kao razloge navode prekratke rokove isporuke koje postavljaju partneri iz EU i činjenicu da je razlika između opšte i preferencijalne carinske stope ponekad toliko mala da ne pokriva trošak potrebne dokumentacije. Najteže je malim firmama bez znanja i kapaciteta za složene izvozne procedure, ali i manjim špediterima koji rade kao carinski zastupnici. Autori zaključuju da će se problemi teško rešavati bez većeg angažovanja države u spoljnotrgovinskim pregovorima.

Šta to znači za preduzetnike u Srbiji

Ako izvozite direktno u EU ili radite kao podizvođač većoj firmi koja izvozi, cena više nije jedini argument. Kupci iz EU sve češće traže dokumentaciju o poreklu robe, sertifikate i podatke o održivosti, a taj zahtev se često prenosi niz lanac na manje dobavljače. U praksi, preduzetnici u sličnim situacijama najčešće otkrivaju da ih posao ne košta samo proizvodnja, već i papirologija, sertifikacija i vreme.

Zato je korisno da unapred izračunate pravi trošak izvoza, uključujući sertifikate, carinske procedure i usluge špeditera ili carinskog zastupnika. Proverite da li zaista koristite preferencijalni tretman za robu srpskog porekla i da li razlika u carinskoj stopi opravdava administraciju. Uskladite i kalkulaciju cena, jer dodatni troškovi usklađivanja moraju da stanu u maržu. Ako planirate ulazak u izvoz, razmislite o udruživanju sa drugim malim proizvođačima ili o saradnji sa iskusnim špediterom, da bi se troškovi podelili.

Uslove poslovanja menjaju i domaći troškovi finansiranja, pa je dobro pratiti i kretanje uslova zaduživanja za firme, jer izvozne pripreme često zahtevaju obrtna sredstva. Za paušalce i male firme koje tek razmišljaju o stranim kupcima, važno je i da prate promene u poreskim pravilima za paušalno oporezivanje pre nego što prošire poslovanje.

Šta imati u vidu u narednom periodu

Zaključak analize je da pristup tržištu EU i dalje vredi, ali da konkurentnost sve više zavisi od prilagođavanja tuđim pravilima, a ne od niže cene. Za male srpske izvoznike to znači ozbiljnije planiranje, više administracije i potrebu za podrškom države, na koju se zasad ne može računati kao na gotovo rešenje. Preduzetnici koji na vreme sagledaju ove troškove i ugrade ih u ponudu biće u boljoj poziciji od onih koji se oslanjaju samo na nižu cenu rada.