Sakupljači šumskih plodova u Srbiji podigli dobit na 16,8 miliona dinara u 2025.

Delatnost sakupljanja i prerade šumskih plodova u Srbiji pokazala je da i relativno mali segment tržišta može da donese ozbiljan rezultat kada se dobro organizuje otkup, prerada i plasman. Za preduzetnike i male firme to je važna poruka: u poslovima vezanim za prirodne resurse profit ne zavisi samo od sezone, već i od toga koliko je lanac prodaje dobro postavljen.

Prema podacima koje je objavila bonitetna kuća CompanyWall, firme iz ove oblasti su u 2025. ostvarile ukupnu dobit od 16,8 miliona dinara. To je više nego duplo u odnosu na prethodnu godinu, kada je dobit iznosila 6,4 miliona dinara, a primetno je i poboljšanje u odnosu na 2023, kada je rezultat bio 8,9 miliona dinara. Drugim rečima, sektor je posle slabijeg perioda uspeo da napravi znatan oporavak.

Istovremeno je rastao i broj firmi koje rade u ovoj delatnosti. U 2023. ih je bilo 90, godinu dana kasnije 100, a u 2025. 105. Broj zaposlenih je takođe blago rastao, sa 123 na 128, pa na 134. To pokazuje da se tržište širi postepeno, bez naglih skokova, ali sa jasnim znakom da postoji prostor za nove igrače i za dodatno ulaganje u organizaciju posla.

Za preduzetnike je ovde najvažnija poruka da sama sirovina nije dovoljna. U ovom poslu zarada najčešće dolazi tek kada se uz sakupljanje uključe i sortiranje, skladištenje, prerada i prodaja kupcima koji traže standardizovan proizvod. To posebno važi za robu više vrednosti, poput tartufa i pojedinih vrsta pečuraka, gde razlika između otkupa od terena i finalnog plasmana može biti velika.

Ovakvi podaci su korisni i kao signal za one koji razmišljaju o ulasku u sličan posao u Srbiji. Ako je tržište mala niša, onda je presudno imati dobar otkupni kanal, pouzdanu logistiku i kontrolu kvaliteta. Bez toga se lako ostaje na nivou sezonske aktivnosti sa tankom maržom, dok organizovaniji model poslovanja može da podigne dobit i pri skromnom broju zaposlenih.

Za preduzetnike koji već rade sa šumskim plodovima, najpraktičniji zaključak je da se fokus ne stavlja samo na količinu prikupljene robe, već na to kako se roba prodaje. U praksi to znači da treba pratiti cene otkupa, tražnju u izvozu i mogućnost sklapanja dugoročnijih ugovora sa prerađivačima. Kada je tržište nestabilno, najveći rizik je da firma ostane zarobljena u sezonskim oscilacijama bez dovoljne zaštite marže.

Važno je i to što delatnost zavisi od prirodnih uslova, pa preduzetnici moraju unapred planirati troškove, lager i likvidnost. Kod ovakvog tipa poslovanja loša sezona, nepredvidivo vreme ili slab otkup brzo se osećaju u novčanom toku. Zato je za male firme u Srbiji posebno bitno da imaju uredno knjigovodstvo, jasnu evidenciju nabavke i prodaje i realan plan za periode kada roba sporije izlazi sa lagera.

Najveći rezultati u ovoj branši dolaze iz firmi koje su uspeli da povežu sakupljanje sa preradom i prometom. Interfood 60 iz Čačka je, prema istim podacima, ostvario prihod od 1,24 milijarde dinara i dobit od 10,65 miliona, dok su Tartufi SR i Inter-Funghi takođe bili među najboljima po dobiti. To pokazuje da najveću prednost imaju oni koji nisu ostali samo na terenu, već su razvili širi poslovni model.

Takva koncentracija rezultata znači i da manji učesnici moraju biti još oprezniji u planiranju. Ako nekoliko firmi praktično nosi celu granu, onda prosečan rezultat može da zavara. Za mali biznis je važnije da proveri sopstvenu računicu, troškove otkupa, uslove transporta i poreski tretman nego da se osloni na opšti utisak da „sektor raste“.

U Srbiji ovakve delatnosti u praksi često zavise i od administrativnih detalja: od načina organizovanja otkupa, ugovora sa fizičkim licima, evidencije robe do poreskih obaveza koje nastaju kada se roba dalje prodaje ili izvozi. Zato je za preduzetnike koji ulaze u ovakve poslove pametno da unapred provere kako će voditi dokumentaciju i kako će im knjigovođa knjižiti nabavku i promet. To je posebno važno ako poslovanje preraste lokalni otkup i pređe u ozbiljniji promet sa prerađivačima ili inostranim kupcima.

Drugim rečima, rast dobiti u ovom sektoru nije samo priča o šumi i sezoni, već i o tome ko ume da napravi tržišni model. Za male firme u Srbiji to je dobra lekcija: tamo gde su resursi ograničeni i sezona kratka, prednost imaju oni koji brzo pretvaraju sirovinu u prodajni proizvod i čuvaju kontrolu nad troškovima. Ko želi da uđe u ovakvu nišu, trebalo bi prvo da izračuna maržu, kapacitete i kanal prodaje, pa tek onda da širi posao.