Stranac može da osnuje firmu u Srbiji: pravila, dokumenti i porezi

Za preduzetnike u Srbiji važno je da znaju da strani državljanin ili strana kompanija mogu da osnuju firmu bez potrebe za domaćim suvlasnikom. To je korisna informacija ne samo za strane investitore, već i za domaće knjigovođe, pravnike i osnivače koji rade sa partnerima iz inostranstva. U praksi, najviše pitanja ne nastaje oko samog prava na osnivanje, već oko dokumentacije, registracije, poreskih obaveza i statusa osobe koja će firmu voditi.

U Srbiji je potpuno strano vlasništvo dozvoljeno, pa strani osnivač može da drži 100 odsto udela u društvu sa ograničenom odgovornošću. To znači da je doo najčešći i najpraktičniji oblik za ulazak na srpsko tržište, jer ograničava odgovornost osnivača i ostavlja jasan pravni okvir za poslovanje. Ipak, to nije jedina mogućnost. Strano fizičko lice može da bude preduzetnik, može da se osnuje i ogranak strane firme, a postoji i predstavništvo kada je cilj da se obavljaju pripremne ili pomoćne aktivnosti, bez direktnog ostvarivanja prihoda u Srbiji.

Za male firme i savetnike koji rade sa stranim klijentima, ova razlika je bitna jer izbor pravne forme utiče na poreze, odgovornost, troškove vođenja poslovanja i način registracije. Ako firma planira da aktivno posluje na našem tržištu, zapošljava ljude ili izdaje račune domaćim kupcima, doo je u praksi najčešće rešenje. Ogranak i predstavništvo su pogodniji kada strana kompanija želi prisustvo u Srbiji bez osnivanja novog pravnog lica. O tome vredi razmišljati unapred, jer kasnija promena forme često znači dodatne troškove i administraciju.

Postupak osnivanja u osnovi je isti kao i kod domaćih osnivača, ali sa jednom važnom razlikom: strana dokumenta moraju da budu pravilno prevedena i overena. Najčešće su potrebni pasoš za strano fizičko lice ili izvod iz registra za stranu kompaniju, zatim prevod sudskog tumača na srpski jezik i overa za upotrebu u Srbiji, što u praksi znači apostille ili legalizaciju, u zavisnosti od zemlje iz koje dokument dolazi. Potreban je i osnivački akt, kao i overen potpis lica ovlašćenog za zastupanje.

Ovo je deo gde se u praksi najčešće gubi vreme. Ako dokumentacija nije pripremljena na vreme ili ako se pogrešno proceni koji tip overe je potreban, registracija u APR-u može da bude odložena. Zato stranci koji ulaze na srpsko tržište, a i domaći posrednici koji im pomažu, treba da krenu od provere svih dokumenata pre nego što se uđe u registraciju. To je posebno važno kada osnivač dolazi iz države sa drugačijim pravilima overe i priznanja javnih isprava.

Jedno od čestih pitanja je da li stranac može da bude direktor firme u Srbiji. Odgovor je da može, ali treba razdvojiti ulogu vlasnika i ulogu direktora. Kao osnivač i vlasnik udela, stranac ne mora da živi u Srbiji. Međutim, ako će i upravljati firmom i boraviti ovde, onda se otvara pitanje osnova za boravak i rad, što ulazi u oblast propisa o strancima. To u praksi znači da nije dovoljno samo osnovati firmu; treba proveriti i da li osoba koja će voditi kompaniju može zakonito da obavlja tu funkciju u Srbiji.

Za preduzetnike koji sarađuju sa stranim osnivačima, ovo je važna operativna tema. Dešava se da je vlasnička struktura spremna, ali direktor nije adekvatno rešen, pa se posao usporava odmah nakon registracije. U takvim slučajevima često se bira direktor koji već ispunjava uslove za rad u Srbiji, dok strani vlasnik ostaje osnivač. Time se izbegavaju komplikacije sa boravišnim osnovom i dodatne administrativne prepreke.

Firma registrovana u Srbiji mora da ima sedište, odnosno adresu na kojoj prima poštu i zvanične dopise. To nije samo formalnost, jer upravo na tu adresu stižu obaveštenja Poreske uprave, APR-a i drugih organa. Strani osnivači koji nemaju svoj prostor u Srbiji to najčešće rešavaju zakupom poslovne adrese ili korišćenjem virtuelne kancelarije, ako im je potreban legalan i funkcionalan prijem pošte bez zakupa celog prostora.

Za male firme ovo je praktično pitanje organizacije poslovanja. Ako firma ima sedište koje niko ne prati, lako može da propusti važan dopis ili rok. U administrativnom sistemu Srbije to može da dovede do zakašnjenja, dodatnih troškova ili nepotrebnog vraćanja predmeta na početak. Zato je važno da sedište bude stvarno operativno, a ne samo upisano u registru. Kod stranih osnivača koji nisu stalno prisutni u Srbiji, to je često prva stvar koju treba urediti pre nego što posao krene.

Poreski tretman firme koju osnuje stranac u Srbiji isti je kao i kod domaće firme, jer je reč o domaćem pravnom licu koje posluje po srpskim propisima. To znači da se primenjuju porez na dobit, PDV kada firma uđe u sistem PDV-a, kao i porez i doprinosi na zarade ako ima zaposlene. Drugim rečima, strani vlasnik ne dobija posebne poreske povlastice samo zato što je iz inostranstva, već firma ulazi u redovan poreski režim Srbije.

Za preduzetnike je ovde najvažnija poruka da se od prvog dana vodi uredna evidencija. Ako firma ima strano vlasništvo, naročito treba proveriti i pitanje isplate dobiti vlasniku u inostranstvu, kao i eventualnu primenu ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja između Srbije i zemlje iz koje vlasnik dolazi. To nije isto u svakom slučaju i zavisi od konkretne države. Zato se poresko planiranje ne radi naknadno, nego pre registracije ili odmah po osnivanju, uz knjigovodstvo koje zna kako funkcionišu prekogranične situacije.

Za domaće preduzetnike koji rade sa strancima, korisno je da znaju i sledeće: ako strani partner planira da otvori firmu u Srbiji, pravovremena priprema dokumentacije često pravi razliku između brzog osnivanja i višenedeljnog zastoja. Najčešće greške su nepotpun prevod, pogrešna overa stranih isprava, nerešeno pitanje direktora i nejasno definisano sedište. Sve to može da uspori start poslovanja i dodatno zakomplikuje odnos sa bankom, poreskim organima i računovodstvom.

U praksi, najbolji pristup je da se pre registracije proveri da li je cilj osnivanje doo, ogranka ili predstavništva, ko će biti direktor, gde će biti sedište i kako će se voditi poreske obaveze. Ako se to uradi na vreme, registracija može da protekne brzo, kao i kod domaćih osnivača. Ako se propusti neki od ključnih koraka, firma može formalno da postoji, ali da u praksi ne bude spremna za normalno poslovanje.

Za preduzetnike u Srbiji ova tema je važna jer strani kapital sve češće ulazi na domaće tržište kroz mala i srednja preduzeća, partnerske projekte i lokalne firme. Ako razmišljate o saradnji sa stranim osnivačem ili sami ulazite u Srbiju preko firme, najvažnije je da unapred rešite dokumentaciju, sedište, direktorа i poreski model. To su četiri tačke koje najčešće određuju koliko će osnivanje biti brzo, uredno i bez nepotrebnih troškova.

Drugim rečima, stranac zaista može da osnuje firmu u Srbiji, ali uspeh tog koraka ne zavisi samo od dozvole, već od dobre pripreme. Ko unapred proveri papire, poreski tretman i organizaciju upravljanja, ima znatno manje administrativnih problema i lakše ulazi u redovno poslovanje.