Trgovinska razmena Srbije sa Kinom ušla je u novu fazu, ali ne onu koja bi domaćim firmama automatski donela ravnotežu ili širu korist. Podaci za 2025. godinu pokazuju da je Srbija iz Kine uvezla robe i usluga za 6,4 milijarde evra, dok je izvoz u tu zemlju bio znatno manji, 1,8 milijardi evra. To znači da se trgovinski jaz dodatno produbio i da je deficit premašio 4,5 milijarde evra. Za preduzetnike, ovo nije samo statistika, već signal o tome gde Srbija zaista troši, od koga zavisi i koliko je domaće tržište vezano za uvoznu robu, opremu i repromaterijal.
Ovaj trend je posebno važan jer se događa nakon stupanja na snagu Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine. U teoriji, takvi sporazumi treba da olakšaju plasman robe u oba smera. U praksi, međutim, odnosi snaga su neuporedivi. Kina je globalni industrijski gigant, a Srbija malo tržište koje se lako otvara za jeftiniji ili dostupniji uvoz. Zato rast trgovine sa Kinom ne znači nužno i rast konkurentnosti domaće privrede. Za male firme to obično znači jači pritisak na cene, veći izbor uvozne robe i težu borbu domaćih proizvođača da sačuvaju svoj prostor.
Važan detalj je i to što se među najvećim izvoznicima iz Srbije i dalje nalaze kineske kompanije koje posluju u zemlji, poput Serbia Zijin Mining, Serbia Zijin Copper i HBIS Group. To pokazuje da se deo izvoza statistički knjiži kroz firme koje nisu domaćeg kapitala, pa preduzetnici treba da razumeju da veći ukupni izvoz ne znači automatski i jaču poziciju domaćih malih i srednjih preduzeća. Drugim rečima, rast spoljne trgovine nije isto što i rast domaćeg preduzetništva. Ako nemate sopstveni proizvod, brend ili specijalizovanu uslugu, vrlo lako možete ostati samo u ulozi kupca u lancu koji dominiraju veliki sistemi.
Za vlasnike firmi iz proizvodnje, logistike, veleprodaje i maloprodaje ovo znači da je vreme da se pažljivo prati struktura uvoza. Kada veliki deo tržišta dolazi iz Kine, domaći dobavljači moraju da ponude ili bolju cenu, ili kraći rok isporuke, ili kvalitet koji opravdava razliku. Ako to ne mogu, gube bitku pre nego što je isporuka uopšte ugovorena. Preduzetnici koji zavise od kineske robe ili komponenti trebalo bi zato da računaju na dodatnu osetljivost u lancu snabdevanja, na moguće promene cena transporta i na potrebu da ne drže poslovanje na jednom izvorniku robe. U ovakvim okolnostima kontinuitet poslovanja prestaje da bude teorijska tema i postaje pitanje preživljavanja.
Drugi signal iz ovih podataka jeste da Srbija i dalje najviše koristi u trgovini sa državama regiona, odnosno zemljama sa kojima ima sporazume o slobodnoj trgovini. Posebno su zanimljivi suficiti u razmeni sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. To je za male i srednje firme praktična informacija: regionalna tržišta su često dostupnija, manje komplikovana i realnija za širenje nego udaljena tržišta gde dominiraju veliki igrači. Preduzetnik koji traži rast ne mora nužno da ide na najdalje tržište; često je pametnije prvo ojačati prodaju u okruženju, gde je komunikacija jednostavnija, logistika jeftinija, a prilagođavanje ponude brže.
Za preduzetnike je najvažnija poruka da trgovinski deficiti nisu samo pitanje države, već i poslovnog modela. Ako poslujete u sektoru koji zavisi od uvoza, sada je pravo vreme da proverite gde vam je izloženost najveća. To znači da pogledate koliko robe, sirovina ili opreme dolazi iz jednog izvora, da li imate alternativne dobavljače i koliko prostora postoji za domaću zamenu. Uvoz može biti koristan kada smanjuje troškove ili otvara tržište, ali postaje rizik kada firma nema plan B.
Još jedna važna lekcija za mala preduzeća jeste da rast ukupne spoljnotrgovinske razmene ne treba automatski tumačiti kao dobru vest. RZS je objavio da je ukupna robna razmena Srbije u 2025. porasla, ali je uvoz rastao brže od izvoza, pa je deficit ostao visok. To tržištu govori da domaća tražnja i dalje snažno vuče ka stranom proizvodu, dok izvozna baza nije dovoljno široka da taj odnos izbalansira. Za firmu to znači da treba tražiti posao tamo gde postoji realna prilika, a ne tamo gde zvuči lepo u statistici. Ako ste proizvođač, distributer ili trgovac, ovo je trenutak da preispitate marže, poreklo robe, uslove nabavke i sopstvenu zavisnost od jednog tržišta.
Zaključak je jednostavan: rast trgovine sa Kinom potvrđuje da se srpsko tržište sve više oslanja na veliki uvoz, dok domaći izvoz još ne uspeva da prati taj tempo. Za preduzetnike to znači više konkurencije, veći pritisak na nabavku i potrebu da se pažljivije bira tržište na kojem se raste. Ko danas planira poslovanje, trebalo bi da razmišlja strateški: kako da smanji zavisnost od jednog dobavljača, gde da traži stabilniji kanal prodaje i na kojim tržištima može da gradi održivu prednost.
