Prodaja državnog paketa akcija u Energoprojektu ponovo je otvorila staro pitanje: da li država ponekad odustaje od imovine u trenutku kada bi joj dugoročno bilo korisnije da je zadrži i ojača? Broker i stručnjak za tržište kapitala Branislav Jorgić smatra da je odluka da se državni udeo proda bila pogrešna i da je Srbija, umesto izlaska iz vlasništva, trebalo da preuzme punu kontrolu nad tom firmom.
Suština njegove ocene nije samo u tome koliko je država dobila prodajom, već u tome šta je izgubila kao vlasnik. Energoprojekt nije bilo koja kompanija sa berze, već preduzeće sa dugom tradicijom, velikim inženjerskim iskustvom i referencama koje su decenijama gradile reputaciju Srbije u zemlji i inostranstvu. Kada takva firma izgubi stratešku podršku ili završi u rascepkanoj vlasničkoj strukturi, posledice ne osećaju samo akcionari, već i širi poslovni sistem.
Zašto je ova odluka važna i mimo berze
Jorgić podseća da je država svoj paket prodala po ceni znatno nižoj od one koja je važila pre devet godina. Prema njegovoj oceni, tada je postojala mnogo povoljnija prilika za izlazak iz vlasništva, ali i mnogo važnija mogućnost: da država sama postane stopostotni vlasnik i tako sačuva razvojni potencijal kompanije. Umesto toga, prodaja je zatvorila jednu eru i dodatno osnažila kontrolu novog većinskog vlasnika, Dobroslava Bojovića i povezanih firmi.
U poslovnom smislu, ovo nije samo priča o jednoj transakciji. To je primer kako se vrednost kompanije ne meri samo trenutnom cenom akcije, već i referencama, kadrovima, tržišnim pozicijama i sposobnošću da učestvuje u velikim projektima. Kada se takva kompanija oslabljena ili razvučena po različitim vlasnicima povuče sa tržišta, država gubi instrument razvoja, a domaća privreda još jednog ozbiljnog izvođača i projektanta.
Za preduzetnike je važna i druga poruka: vlasništvo nije samo finansijska kategorija, već i pitanje pravca u kojem će firma ići. Ako vlasnik gleda samo kratkoročnu likvidnost, a zanemari pozicioniranje na tržištu, lako može da propusti vrednost koja se gradi godinama. To važi i za male firme, i za srednja preduzeća, i za porodične biznise koji razmišljaju da li da prodaju deo kompanije, uđu u partnerstvo ili sačuvaju kontrolu.
Šta je Energoprojekt značio za domaću ekonomiju
Prema Jorgiću, Energoprojekt je nekada bio kompanija sa širokim spektrom delatnosti: od puteva i tunela, preko stambene i industrijske gradnje, do brana, hidro sistema i inženjerskih poslova u elektroenergetici. Posebno je istakao da su pojedine firme iz tog sistema i danas angažovane kao konsultanti na Bliskom istoku, što pokazuje da znanje nije nestalo preko noći, već da je problem u tome kako je upravljano celinom i koliko je država bila spremna da čuva takav potencijal.
On je naveo i da je Energoprojekt u nekim periodima bio među vodećim svetskim građevinskim kompanijama, sa poslovima širom sveta i konkurencijom u kojoj su bili veliki međunarodni konglomerati. To je važan detalj za sve koji vode firme u Srbiji: domaća kompanija može da bude konkurentna i van lokalnog tržišta, ali samo ako zadrži know-how, organizaciju i kadar. Kada se ti elementi rasprše, oporavak je spor i skup.
U tom kontekstu, priča o Energoprojektu je i upozorenje za sve koji rade u sektoru infrastrukture, projektovanja, građevine i pratećih usluga. Ako u firmi imate ljude sa specifičnim znanjem, ne posmatrajte ih samo kao trošak. Oni su često najveća imovina kompanije. Upravo zato je važno da pratite i teme kao što su kontinuitet poslovanja i zavisnost firme od vlasnika, jer obe direktno utiču na dugoročnu vrednost biznisa.
Šta ovo znači za preduzetnike i vlasnike firmi
Prva praktična lekcija je da ne treba prodavati pod pritiskom ili bez jasne strategije. Ako razmišljate o prodaji udela, ulasku partnera ili restrukturiranju vlasništva, važno je da znate šta tačno prodajete: prihod, imovinu, tržišni položaj, brend, kadar ili tehnologiju. U praksi, najskuplje greške nisu one koje se vide odmah na računu, već one koje izbrišu buduću zaradu.
Druga lekcija je da država, kao i svaki drugi vlasnik, mora da razume trenutak. Ako nešto vredi više danas nego što će vredeti sutra, odluka o prodaji može biti racionalna. Ali ako firma ima potencijal da raste, da se pozicionira u infrastrukturnim projektima ili da donosi stratešku korist zemlji, onda je prodaja često kratkoročno rešenje za dugoročni gubitak. To je naročito važno u sektorima gde domaće znanje nije lako zameniti uvoznim modelima.
Treća lekcija za preduzetnike jeste da reputacija kompanije često vredi više od jedne parcele, jedne zgrade ili jednog trenutnog ugovora. U ovoj priči pažnja javnosti bila je usmerena i na zemljište na Novom Beogradu, ali Jorgić upozorava da je to mala vrednost u poređenju sa ukupnim potencijalom firme. Slično je i u privatnom biznisu: lokacija, oprema ili inventar mogu izgledati kao glavni kapital, ali stvarna vrednost često leži u ugovorima, timu i tržišnoj poziciji.
Kako prepoznati sličan rizik u sopstvenom biznisu
Ako vodite firmu, vredi da se zapitate da li pravite razliku između trenutne likvidnosti i dugoročne vrednosti. Prodaja dela poslovanja može da pomogne u krizi, ali može i da oslabI firmu ako se radi bez plana. Zato je korisno da redovno pravite finansijski pregled, pratite imovinu i obaveze i razmišljate kao vlasnik, a ne samo kao operativac. U tome može da pomogne i mesečni finansijski pregled, jer daje jasniju sliku šta firmu zaista nosi napred.
Za mala i srednja preduzeća posebno je važno da ne potcene značaj dokumentovanog poslovanja, uredne dokumentacije i jasnih vlasničkih odnosa. Kada se tržište promeni, jedino dobro uređena firma može brzo da reaguje, da privuče partnera ili da sačuva vrednost. U suprotnom, i dobra priča lako postane jeftina transakcija.
Zbog toga je ova vest zanimljiva daleko šire od samog slučaja Energoprojekta. Ona pokazuje kako država, ali i privatni vlasnici, mogu da izgube dugoročni potencijal ako odluke donose gledajući samo trenutnu cenu. Za preduzetnike je to podsetnik da je pravi posao uvek u tome da se čuva vrednost koja se teško gradi, a lako rasprodaje.
