Kada zakon nešto propiše, a praksa godinama ostane ista, to nije samo administrativni problem već signal kako sistem zaista funkcioniše. Upravo to pokazuje priča o obaveznoj obuci direktora i članova nadzornih odbora u društvima u vlasništvu Republike Srbije: zakon je predvideo profesionalizaciju upravljanja, ali do danas nijedna obuka niti ispit nisu održani.
Za preduzetnike i vlasnike firmi ova vest je zanimljiva ne zato što se odnosi direktno na privatni sektor, već zato što otvara šire pitanje kvaliteta upravljanja u javnim i državnim kompanijama. Kada su državna preduzeća loše vođena, posledice se prelivaју na tržište kroz sporije investicije, neefikasnu konkurenciju, kašnjenja u naplati i slabiju poslovnu klimu. Drugim rečima, to nije tema samo za institucije, već i za svakoga ko posluje u Srbiji.
Šta je zakon trebalo da promeni
Zakon o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije uveden je sa idejom da se upravljanje državnim firmama približi standardima korporativnog upravljanja. To znači da rukovodioci ne bi trebalo da budu birani po političkoj ili formalnoj logici, već po znanju, iskustvu i sposobnosti da vode složen sistem.
Prema zakonu, direktor društva kapitala treba da bude izabran kroz javni konkurs i da ispunjava jasne uslove. U praksi to znači visoko obrazovanje, višegodišnje radno iskustvo, deo toga na rukovodećim poslovima, kao i poznavanje korporativnog upravljanja. Zakonom je predviđeno i da članovi nadzornih odbora i direktori prolaze stručno usavršavanje, a da ispite organizuje Privredna komora Srbije, dok ministarstvo izdaje uverenja o položenom ispitu.
Problem je što taj sistem na papiru postoji, ali nije zaživeo. Kako je navedeno, do sada nisu ispunjeni ni preduslovi za početak procesa: nije formiran stručni savet, nisu izabrani realizatori edukacije, niti je pokrenuta obuka. Bez toga nema ni ispita, što znači da obavezna profesionalizacija ostaje nedovršena reforma.
Zašto je to važno i za privatni biznis
Preduzetnici često gledaju na državna preduzeća kao na nešto odvojeno od sopstvenog poslovanja, ali to u praksi nije tako. Ako javne firme posluju neefikasno, to utiče na celokupno tržište: na cenu energenata, logistiku, rokove plaćanja, investicionu klimu i konkurenciju. Kada sistem ne nagrađuje stručnost, već tolerše formalno ispunjavanje obaveza bez stvarne primene, privatni sektor to oseća kroz sporiju i nepredvidiviju ekonomsku okolinu.
Za vlasnika malog biznisa poruka je prilično jasna: ne treba se oslanjati na pretpostavku da će institucije same od sebe unaprediti upravljanje i tržišne uslove. U ozbiljnoj firmi upravljanje mora biti sistem, a ne improvizacija. To znači jasne procedure, podeljene odgovornosti, kontrolu troškova i ljude koji znaju šta rade. Ako to ne postoji, firma postaje zavisna od jednog čoveka, što je rizično i u stabilnim uslovima, a naročito kada tržište krene da usporava.
U tom smislu, ova vest je i podsetnik da se upravljanje ne svodi na formalno postavljanje direktora. Kao što pokazuje i iskustvo iz državnog sektora, bez obuke, odgovornosti i provere znanja sistemi lako ostaju zarobljeni u inertnosti. Za privatne firme je to važna lekcija: vlasnik može da bude pokretač, ali firma mora da funkcioniše i kada on nije u kancelariji.
Šta ovo govori o tržištu i poslovnoj klimi
Kada se dugo odlaže sprovođenje zakonskih obaveza, tržište dobija signal da su pravila na papiru jedno, a njihova primena drugo. Za investitore, dobavljače i poslovne partnere to obično znači veći oprez. U takvom okruženju manje je poverenja u dugoročno planiranje, a više oslanjanja na kratkoročne dogovore i lične kontakte.
Za domaće kompanije to može da bude dvostruki problem. S jedne strane, rade u sistemu gde javni sektor ne daje dobar primer. S druge strane, moraju same da drže visoke standarde ako žele da budu konkurentne, naročito u saradnji sa većim domaćim i stranim partnerima. Danas se od firme ne traži samo proizvod ili usluga, već i urednost poslovanja, dokumentacija, kontrola rizika i jasno definisana odgovornost uprave. O tome više govorimo i u tekstu šta zaista znači dokumentovano poslovanje.
Ova situacija pokazuje i koliko je važno da preduzetnici prate ne samo poreske i administrativne rokove, već i širu poslovnu sliku. Ako se u javnom sektoru godinama ne sprovodi ono što je već propisano, to znači da se i privatni biznis mora osloniti na sopstvenu organizaciju, a ne na očekivanje da će „sistem sve rešiti”.
Šta preduzetnik praktično može da uradi
Iako se ova tema formalno odnosi na državna preduzeća, iz nje se mogu izvući vrlo konkretne poslovne pouke. Prvo, proverite koliko je vaša firma zavisna od jednog čoveka. Ako direktor, osnivač ili vlasnik drži sve ključne kontakte, pregovore i odluke, to je znak da poslovni model nije dovoljno otpornog. Drugo, jasno definišite ko donosi odluke, ko kontroliše troškove i ko prati izvršenje obaveza. Treće, vodite računa da dokumentacija bude uredna, jer bez nje nema ni ozbiljnog upravljanja ni lakše kontrole rasta.
Preduzetnicima je posebno korisno da ovakve vesti čitaju kao signal za sopstveni sistem, a ne samo kao komentar na državu. Ako državna firma bez dobre upravljačke strukture lako zapadne u loš model rada, mali biznis bez procedura i raspodele odgovornosti još brže može da se nađe u problemu. Zato je pametno na vreme uvesti interne kontrole, redovne preglede rezultata i plan nasledstva u upravljanju, čak i ako firma ima samo nekoliko zaposlenih.
Zaključak: manje oslanjanja na sistem, više na sopstvenu organizaciju
Priča o neodržanim obukama za direktore nije samo još jedan primer spore reforme. Ona pokazuje koliko lako zakonska rešenja ostanu bez efekta ako nema stvarne institucionalne volje i organizacije. Za preduzetnike je to važna poruka: ne gradite posao na pretpostavci da će spoljašnje okolnosti uvek biti uređene i predvidive.
Najsigurniji odgovor na takvo okruženje jeste dobra interna struktura. Ako firma ima jasne procese, odgovornosti i ljude koji mogu da preuzmu posao, ona je otpornija na tržišne i institucionalne slabosti. A u zemlji u kojoj se pravila često sporo sprovode, upravo to može biti razlika između stabilnog rasta i stalnog gašenja požara.
