Sezona kupine u zapadnoj Srbiji ulazi u najosetljiviju fazu: berba bi trebalo da krene u narednim danima, ali proizvođači i dalje ne znaju po kojoj ceni će robu moći da prodaju. To je u voćarstvu trenutak kada se ne odlučuje samo o zaradi, već i o tome da li će se u posao uopšte ulaziti punim kapacitetom ili će deo roda ostati neubrani.
Prema navodima proizvođača, otkupljivači još nisu izašli sa zvaničnom cenom, a u opticaju su procene da bi ona mogla da ostane oko jednog evra po kilogramu, odnosno da ne padne ispod 50 dinara. Problem nije samo u visini cene, već i u tome što hladnjače, prema iskustvu sa prošlogodišnjim rodom, i dalje imaju zalihe koje nisu prodale. To odmah pritiska celu tržišnu poziciju kupine, jer kada otkup nije siguran, neizvesnost se preliva na proizvođača koji mora da donese odluku pre nego što berba počne.
Za male proizvođače ovo je klasična priča o tome kako tržište poljoprivrednih proizvoda funkcioniše u praksi: trošak nastaje odmah, a prihod je neizvestan. Ako cena ne pokrije berbu, prevoz i osnovni rad na njivi, racionalna odluka nije da se „pokuša sa srećom“, već da se svede šteta na minimum. Zato neki proizvođači već razmišljaju da odustanu od berbe, što je snažan signal da se granica isplativosti približava opasnoj zoni.
Jedan od sagovornika iz proizvodnje ističe da je za njega isplativost negde između 80 i 100 dinara po kilogramu, i to pod uslovom da porodica sama obavlja posao, bez angažovanja sezonskih radnika. To je važna poruka i za druge preduzetnike u agraru: računica ne zavisi samo od tržišne cene, već i od strukture troškova. U godinama kada cena padne ispod tih pragova, porodična gazdinstva često biraju da ulože samo u održavanje zasada, a ne u punu berbu.
U praksi, ovakva situacija najviše pogađa one koji posluju na tankoj marži i nemaju prostor da „izguraju“ sezonu uz nisku cenu. Ako ste proizvođač, sada je važno da preberete sopstvenu računicu: koliko vas košta berba, koliko možete da izvučete po kilogramu i da li imate alternativu ako otkup ostane nizak. To je i trenutak da razgovarate sa otkupljivačima pre nego što sezona potpuno krene, jer posle početka berbe pregovaračka pozicija obično slabi.
Drugi važan detalj za preduzetnike u poljoprivredi jeste organizacija radne snage. Ako je otkupna cena niska, angažovanje berača po dnevnicama ili po kilogramu brzo može da pojede svaki potencijalni prihod. Zato proizvođači u ovakvim sezonama često prelaze na model porodičnog rada, odlažu punu berbu ili biraju samo najkvalitetnije parcele. To nije idealno rešenje, ali je često jedini način da se izbegne rad sa gubitkom.
Iskustvo iz prošle godine dodatno pojačava oprez. Tada je cena na početku sezone bila viša, a zatim je tokom berbe značajno pala, pa su neki proizvođači odustali kada su shvatili da je berba skuplja od zarade. Upravo to je lekcija koju mala gazdinstva ne treba da zanemare: u voćarstvu nije dovoljno pratiti samo prvu ponuđenu cenu, već i kretanje tržišta tokom cele sezone. Ako hladnjače imaju zalihe, pritisak na cenu može trajati duže nego što proizvođači očekuju.
Sa šire poslovne strane, kupina je dobar primer kako se cena u primarnoj proizvodnji ne formira samo prema kvalitetu roda, već i prema stanju skladišta, izvoza i ranijih zaliha. Kada je roba prethodne godine ostala neprodana, otkup ulazi u novu sezonu sa zakočenim prostorom za rast cene. Za proizvođača je to signal da treba ranije da razmišlja o kanalima prodaje, kvalitetu sorte, potencijalnom udruživanju ili boljoj pregovaračkoj poziciji kroz zadruge i grupne nastupe na tržištu.
Za preduzetnike koji nisu direktno u voćarstvu, ali rade sa hranom, hladnjačama, transportom ili pakovanjem, ovakve vesti takođe imaju značaj. Slaba otkupna cena često znači oprezniju sezonu, manje robe u prometu ili sporije naplative aranžmane. Drugim rečima, i lanac oko poljoprivrede oseća posledice kada se primarni proizvođač odluči da ne bere ili bere selektivno. Ako imate posao vezan za agrar, sada je vreme da proverite očekivane količine i da ne planirate kapacitete kao da će ceo rod sigurno ući u otkup.
Treba primetiti i da su sezonski radnici ove godine skupi u odnosu na moguću zaradu od kupine, pa je računica za mnoge gazdinstva vrlo uska. To je razlog zbog kog proizvođači sve češće razmišljaju kao menadžeri, a ne samo kao uzgajivači: koliko će rada uložiti, šta ostavljaju za narednu sezonu i kako da sačuvaju zasad ako tržište ne prihvati cenu. U tome nema romantike, ali ima poslovne logike.
Za vlasnike malih gazdinstava zaključak je jednostavan: pre ulaska u berbu treba napraviti hladnu računicu, ne oslanjati se na neproverene spekulacije i odmah znati prag ispod kog posao postaje gubitak. Ako otkupna cena ostane na nivou koji se pominje, deo proizvođača će verovatno birati da ne bere u punom obimu, već da sačuva energiju i zasade za narednu godinu. U agraru, baš kao i u svakoj drugoj vrsti biznisa, ponekad je najskuplja odluka ona koju donesete bez jasnih brojeva.
