Ko plaća tuđi porez na ekstra prihod u Srbiji i kako ga Poreska uprava tretira

Za vlasnike malih firmi i preduzetnike u Srbiji pitanje ko može da plati tuđi godišnji porez na dohodak građana nije samo računovodstveni detalj. U praksi, način na koji firma podmiruje tuđu poresku obavezu može da promeni poreski tretman isplate, da otvori dodatne obaveze za porez na zarade ili dividendu, a u nekim slučajevima i da zakomplikuje knjiženje troška. Zato je važno da se ovakve uplate ne rade “odokativno”, već da se unapred zna čiji je porez plaćen, iz kog razloga i kako to prolazi kroz knjige.

Prema objašnjenjima koja se u ovakvim slučajevima oslanjaju na pravila Zakona o porezu na dohodak građana, godišnji porez na dohodak, često nazivan i porez na ekstra prihod, plaća fizičko lice koje je tokom godine prešlo propisani prag ukupnih prihoda. U konkretnom slučaju to se odnosi na obveznike sa prihodima većim od 5.439.096 dinara ostvarenim tokom 2025. godine. Bitna stvar za preduzetnike i firme jeste da se ovaj porez ne posmatra izolovano, već u kontekstu toga ko ga plaća i da li je uplatu izvršila firma, poslodavac ili sam poreski obveznik.

Kada preduzetnik ili firma plate porez umesto fizičkog lica

Najosetljivija situacija nastaje kada porez na dohodak ne plati sam obveznik, već njegov poslodavac ili firma sa svog računa. Tada poreski tretman zavisi od statusa lica za koje se uplata vrši. Upravo tu se najčešće prave greške, jer mnogi posmatraju uplatu samo kao “uslugu” zaposlenom ili vlasniku, a poreski propisi je uglavnom vide kao dodatno primanje.

Ako je u pitanju preduzetnik koji je oporezovan na ličnu zaradu, važno je znati da on nije zaposlen u sopstvenoj delatnosti u smislu Zakona o radu. Drugim rečima, ne može da ima radni odnos sam sa sobom. Zbog toga, ako preduzetnik sa poslovnog računa plati svoj godišnji porez, ta uplata se ne tretira kao zarada. U praksi se takav izdatak posmatra kao povlačenje neraspoređene dobiti iz ranijih godina, a ako ta dobit nije dovoljna, može da se vodi kao povlačenje dobiti tekućeg perioda.

Za vlasnike preduzetničkih radnji ovo je važna razlika, jer direktno utiče na to kako će knjigovođa evidentirati transakciju i da li će se ona odraziti na rezultat poslovanja. U svakodnevnoj praksi to znači da preduzetnik mora da vodi računa da uplata ličnog poreza sa poslovnog računa ne bude protumačena kao nešto što uopšte nije dozvoljeno ili kao rashod koji ne prolazi kroz poresku logiku na ispravan način.

Za dodatni kontekst o tome kako se u praksi razlikuju poslovne forme i koliko izbor modela utiče na obaveze, može biti koristan i tekst Paušalac ili DOO - šta je pametniji izbor za vaš biznis?. Takve odluke kasnije određuju i način oporezivanja sličnih uplata.

Šta se dešava kada je obveznik osnivač firme koji je i zaposlen u njoj

Drugačija je situacija kod osnivača društva koji je u toj istoj firmi u radnom odnosu. Ako firma sa svog računa plati njegov godišnji porez na dohodak građana, takva uplata može da se posmatra na dva načina. Prvi je da se smatra podizanjem dividende radi plaćanja poreza. U tom slučaju se taj iznos tretira kao dividenda i na njega se obračunava porez na dividendu po stopi od 15 odsto.

Za mala društva je to značajno jer se često misli da direktna uplata iz firme “preskače” obaveze koje bi nastale da je novac prvo isplaćen osnivaču. Međutim, poreski tretman ne zavisi od toga da li je novac fizički prošao kroz privatni račun vlasnika, već od suštine transakcije. Ako firma podmiruje ličnu poresku obavezu osnivača, poreski organi to mogu posmatrati kao raspodelu dobiti, a ne kao običan trošak poslovanja.

Druga mogućnost je da se takva uplata tretira kao zarada zaposlenog. U tom slučaju se iznos koji je firma platila preračunava na bruto zaradu, a zatim se na tako utvrđenu osnovicu obračunavaju porez i doprinosi koji važe za zarade. Ovo je posebno relevantno kada zaposleni već prima zaradu iznad najviše propisane osnovice. Tada su doprinosi praktično fiksirani do limita, pa porezni efekat može biti povoljniji nego kada se uplata posmatra kao dividenda.

To je važan signal za preduzetnike i vlasnike malih DOO firmi: nije presudno samo to ko je uplatio porez, već i kako je taj odnos definisan kroz radni status osobe kojoj je porez plaćen. Ako osnivač istovremeno radi u svom društvu, knjigovođa mora da proceni da li je za firmu povoljniji tretman kroz zaradu ili kroz dividendu. Pogrešan izbor može da znači nepotrebno više dažbina ili naknadno ispravljanje obračuna.

Kada firma plaća porez zaposlenom koji nije vlasnik

Isti princip važi i kada preduzeće plaća godišnji porez zaposlenom koji nije osnivač. U tom slučaju se uplata takođe tretira kao zarada zaposlenog. Firma mora da iznos koji je platila preračuna na bruto zaradu, a zatim da na taj iznos obračuna porez i sve pripadajuće doprinose.

Ovo je najčešći scenario koji male firme previdi kada žele da “pomognu” zaposlenom sa višim prihodima. U poslovnoj praksi to nije samo finansijska pomoć, već i poreski događaj. Zato je važno da poslodavci unapred provere da li je zaposlenom već obračunata zarada, da li je iznad najviše osnovice i kako će dodatno plaćanje poreza uticati na ukupni trošak firme. U nekim slučajevima razlika između tretmana zarade i dividende može da bude značajna, pa se odluka ne donosi bez obračuna.

Za firme koje već rade sa tankim maržama, ovakve odluke umeju da utiču na likvidnost. Ako se porez plaća umesto zaposlenog, firma odmah ima dodatni izlaz novca, a porez i doprinosi moraju da budu obračunati u istom trenutku. To znači da se ne može računati na odlaganje obaveze, čak ni kada se interno dogovori da će zaposleni taj iznos kasnije vraćati.

Da li zajam zaposlenom menja poresku obavezu?

Postoji i opcija da firma tretira ovakvu uplatu kao zajam zaposlenom, uz dogovor da se kasnije vraća kroz obustave iz neto zarade. To može delovati praktično, ali ne menja poreski momenat. Porezi i doprinosi moraju da se obračunaju i plate u trenutku kada je uplata izvršena. Dakle, čak i ako je interno dogovoreno da će zaposlenom novac biti vraćen, firma ne može da odloži poreske obaveze samo zato što je transakcija nazvana zajmom.

Ovo je jedna od onih situacija gde se administracija i stvarni poslovni odnos razilaze. Knjigovodstveno, zajam može da bude koristan za kasnije zatvaranje potraživanja, ali poreski organ ne posmatra naziv dokumenta, već suštinu: da li je firma podmirila ličnu obavezu fizičkog lica. Zbog toga je u praksi najbolje da se ovakve isplate unapred razgraniče i da knjigovođa tačno evidentira da li je reč o zaradi, dividendi, povlačenju dobiti ili zajmu.

U sličnim temama pomaže i tekst Kako da izaberete knjigovodstvenu agenciju i izbegnete skupe greške, jer upravo ovakve odluke pokazuju koliko je važno da knjigovođa razume i poreski i poslovni deo priče.

Šta preduzetnici i mali poslodavci treba da urade odmah

Ako ste preduzetnik ili vlasnik male firme, prvi korak je da proverite status lica za koje razmatrate uplatu poreza. Ako je to preduzetnik na ličnoj zaradi, pravila su drugačija nego kod zaposlenog ili osnivača u radnom odnosu. Ako je osoba u firmi zaposlena, onda uplata skoro sigurno povlači dodatni poreski obračun. Ako je reč o osnivaču, potrebno je proceniti da li se radi o dividendi ili zaradnom primanju.

Drugi korak je da se sve uradi kroz knjigovodstvenu dokumentaciju pre uplate, a ne posle nje. To je naročito važno kod malih firmi koje često spajaju računovodstvo, vlasništvo i operativu u jednoj osobi. Što je manje prostora za improvizaciju, to je manji rizik od naknadnih doplata, kamata i ispravki prijava.

Treći korak je da pre nego što firma uplati tuđi porez proverite da li je takav potez za vas uopšte ekonomski opravdan. Nekada je jeftinije i jednostavnije da fizičko lice samo izmiri obavezu, a da firma ne ulazi u dodatni obračun zarada ili dividendi. U drugim slučajevima, posebno kada je zaposleni već na visokoj zaradi, tretman kroz zaradu može biti prihvatljiviji. Zato ovde nema univerzalnog recepta, već samo potreba za tačnim obračunom.

Zaključak za preduzetnike u Srbiji je jasan: uplata tuđeg godišnjeg poreza na dohodak nije neutralna transakcija. Ona može da bude povlačenje dobiti, dividenda, zarada ili zajam, ali porez i doprinosi se ne mogu zaobići. Pre nego što firma preuzme tuđu poresku obavezu, treba proveriti status lica, pripremiti obračun i uskladiti knjiženje sa knjigovođom. U ovakvim poslovima greška najčešće ne nastaje zbog poreza samog po sebi, već zbog pogrešnog tumačenja šta uplata zapravo predstavlja u očima Poreske uprave.