Na prvi pogled, CBAM deluje kao još jedan evropski propis koji se tiče velikih industrija i klimatske politike. U praksi, međutim, ovaj mehanizam već sada menja način na koji posluju izvoznici, kako se formiraju ugovori i koliko su domaće kompanije spremne za tržište koje sve više meri ugljenični otisak, a ne samo cenu proizvoda. Za preduzetnike je to važan signal: pravila igre u evropskom lancu snabdevanja više nisu ista kao pre nekoliko godina.
Na konferenciji posvećenoj CBAM-u u Beogradu poručeno je da Srbija jeste napravila određene korake ka usklađivanju sa novim pravilima, ali da je od ozbiljne, sprovedive zelene industrijske politike i dalje daleko. Najveći deo pravnog okvira postoji ili je u pripremi, ali i dalje nedostaju pojedina podzakonska rešenja i, još važnije, operativne procedure koje bi kompanijama omogućile da bez lutanja dokazuju podatke koje EU kupci od njih traže.
To je ključna poenta za svakog izvoznika: problem više nije samo koliko je firma „zelena“ u tehničkom smislu, već da li to može i da dokaže. Ako kupac u Evropskoj uniji traži podatke o emisijama po proizvodu, metodologiju obračuna i verifikaciju, kompanija koja te informacije ne može brzo i precizno da isporuči ulazi u slabiju pregovaračku poziciju, čak i ako realno posluje efikasnije od konkurencije. Drugim rečima, loša dokumentacija može da poništi dobru proizvodnu praksu.
Od 2026. CBAM ulazi u fazu u kojoj nije reč samo o izveštavanju, već i o finansijskom opterećenju za određene proizvode. To obuhvata gvožđe i čelik, aluminijum, đubriva, cement, vodonik i električnu energiju. Formalna obaveza ostaje na EU uvoznicima i ovlašćenim deklarantima, ali domaće firme moraju da obezbede podatke koje će ti partneri koristiti. U stvarnosti, to znači da će izvozne kompanije morati da budu mnogo disciplinovanije u vođenju evidencije, komunikaciji sa kupcima i pripremi dokaza o emisijama i eventualno plaćenoj ceni ugljenika.
Prema podacima iz izveštaja predstavljenog na konferenciji, izvoz CBAM robe iz Srbije u EU, bez električne energije, dostigao je oko 1,44 milijarde evra u 2025. godini. Najveći deo odnosi se na gvožđe i čelik, zatim na aluminijum, dok i đubriva imaju značajan udeo. To pokazuje da CBAM nije tema samo za nekoliko velikih igrača, već za širok krug kompanija koje su direktno ili indirektno povezane sa izvozom i lancima vrednosti. Procene govore da je pogođeno između 500 i 2.000 firmi, a to već govori da je reč o ozbiljnom tržišnom preokretu, ne o usputnoj administrativnoj promeni.
Za preduzetnike i vlasnike manjih firmi važna je jedna praktična pouka: ako radite kao dobavljač većoj kompaniji koja izvozi u EU, CBAM je i vaš problem, iako možda niste direktno izvoznik. Veliki kupci će sve češće tražiti podatke, potvrde i usklađenost kroz celu dobavljačku mrežu. To znači da i mali proizvođač, kooperant ili prerađivač mora da vodi računa o kvalitetu podataka, internim procedurama i mogućnosti da dokumentuje svoj rad. U tom smislu, CBAM postaje filter za tržišnu ozbiljnost.
U razgovorima na konferenciji posebno je naglašeno da se trošak ne završava na samoj taksi ili naknadi. U ugovorima se sve češće pojavljuju klauzule kojima se budući CBAM troškovi, rizik pogrešno prikazanih emisija i verifikacioni rizik prebacuju nazad na izvoznika. To za kompanije znači dodatni pritisak na maržu i potrebu da unapred pregovaraju o uslovima prodaje, umesto da kasnije prihvataju troškove koje nisu uračunale u cenu. Za male firme to je naročito važno, jer im jedan loše postavljen ugovor može pojesti ceo profit na poslu.
Druga važna poruka za preduzetnike glasi: ovo nije samo ekološka, već i finansijska i organizaciona tema. Kompanije koje žele da ostanu konkurentne moraće da imaju uredne podatke, jasne interne procese i spremnost da investiraju u energetsku efikasnost, alternativna goriva, bolju opremu i čistije tehnologije. Bez toga, čak i dobra prodajna strategija može da se sudari sa novim pravilima tržišta. Ako vas zanima širi kontekst energetike i industrijske prilagođenosti, vredno je pogledati i tekst o održavanju mašina kao delu poslovne strategije, jer je to često prvi korak ka nižim troškovima i boljoj efikasnosti.
Na konferenciji je ukazano i na širi problem: Srbija ima praksu da privlači velike investitore, ali nema dovoljno snažan sistem koji bi šire podigao domaće kompanije, mala i srednja preduzeća i dobavljače. To je posebno važno jer se tranzicija ne dešava samo u velikim sistemima. Ako mala firma nema znanje, podatke i finansijsku stabilnost da prati nova pravila, lako može da ostane van lanca vrednosti, čak i kada za njen proizvod postoji tržište.
Za domaće preduzetnike to znači da ne treba čekati da propisi potpuno zažive da bi krenuli sa pripremom. Praktično, prvo treba proveriti da li firma zna koliko energije troši po proizvodu, da li ima osnove za praćenje emisija, da li može da dođe do verifikovanih podataka i da li su ugovori sa kupcima dovoljno jasni. Drugi korak je razgovor sa računovođom, tehnološkim timom ili spoljnim savetnikom o tome kako se ovi podaci mogu sistematizovati bez velikog administrativnog haosa. Treći korak je planiranje ulaganja, jer će firme koje čekaju poslednji trenutak verovatno plaćati skuplje prilagođavanje.
Iako je tema na nivou evropske regulative, posledice će se osećati i na domaćem tržištu. Ako deo industrije bude pod većim pritiskom troškova, to se može preliti na cene sirovina, rokove isporuke i uslove saradnje. Ako se s druge strane stvori ozbiljnija zelena industrijska politika, to može otvoriti prostor za nove investicije, modernizaciju pogona i jačanje dobavljačke baze. U tom smislu, CBAM je više od propisa: on pokazuje koliko je domaća privreda spremna da prati trendove koji već oblikuju evropsko tržište.
Zaključak je jednostavan: ko danas od CBAM-a pravi samo računovodstveno pitanje, sutra će ga dočekati kao tržišni problem. Ko ga shvati kao signal da treba urediti podatke, procese, energiju i ugovore, taj dobija šansu da ostane u igri. Za preduzetnike je najvažnije da ne čekaju poslednji rok, već da već sada procene koliko su njihovi proizvodi, partneri i interne evidencije spremni za tržište koje sve češće naplaćuje i ugljenik, a ne samo robu.
